Aristotel u egzilu, Radovan Pavlovski

Aristotel u egzilu


Moje vreme još nije došlo
a drugima je došlo nevreme
Posle Aleksandrove smrti
poružne svet prolepša se smrt
Ogledala niko ne prepozna
Meša se svetlost s mrakom
O onome što misliš na to ličiš
Proganjaju me misli.
Na pedlju zemlje sam. Sa celim imanjem
i ljubavlju majčinom
još iz utrobe njene zvezdane
ja imam oči i u tamno gledam
očima svojim u oči sveta
Zašto da treperim pred istinom živom!
Ućutkaše me u Atini kao “bezbožnika’’
u progonstvo idem
na posed svoj u Stagiri
U sirotovanju su i predmeti bez naše duše
Na pragu starosti
između trava i valova lutam
S Homerom Poetiku u progonstvu čitam
U ljubavi s morem
i u kamenu ću nići
U nevolji sam golemoj
sa nebom i sa rodbinom
oko kovčega nevestinskog
o posmrtno darivana ljubavi,
Meni samom treba pristup ispod sunca
da zavežem lađu
da me ne odvuče bura godina
U porodičnom krugu
bacam zrna pticama
Kradljivci rađaju kradljivce
Oduvek
Dece ce biti više nego roditelja
Grmi
Pozdravljam se s bogovima i insektima
U tišini
staklene glasove sa zvezda slušam
i sa svakim korakom koraka u progonstvo
sve više se udaljavam
sve dok ne stignem
u neko drugo
dublje sklonište u sebi.


Radovan Pavlovski